Из Социјалистичке партије Србије стижу две супротне поруке. Ивица Дачић жели наставак коалиције са СНС-ом и одбацује сарадњу са студентским блоком. Бранко Ружић је говорио да би за Србију било најбоље да студенти победеи да СПС не треба да наступи са напредњацима.
Да ли је то стварни сукоб унутар странке или пажљиво распоређена подела улога? Доказ за договор не постоји. Али, било да је реч о плану или истинском неслагању, последица је иста: СПС задржава отворена врата према оба велика политичка табора.
За бираче из тога произлази важна чињеница: глас за СПС није формална гаранција наставка садашње коалиције. Дачић то обећава, али СПС после избора одлучује како ће политички употребити освојену подршку, у зависности од распореда мандата.
ДВЕ ПОРУКЕ ЗА ДВЕ ГРУПЕ БИРАЧА
Дачић мора да наглашава лојалност коалиционом партнеру. Значајан део бирача СПС-а подржава и Александра Вучића и очекује да социјалисти остану уз СНС. Ако би посумњали да се СПС припрема да промени страну, неки би могли да пређу код напредњака. За партију која се у појединим истраживањима налази тек изнад цензуса, такав одлив могао би бити кобан.
Ружићеве поруке производе супротан ефекат. Оне задржавају традиционалне социјалисте који више не желе власт са СНС-ом, али још нису спремни да напусте своју странку. Дачић, дакле, чува бираче наклоњене Вучићу, а Ружић оне који желе промену власти.
Ко гласа за социјалисте, странци даје преговарачку снагу, али не добија сигурност да ће она бити употребљена искључиво за наставак садашње коалиције.
У СПС-У РАЗЛИКЕ ОБИЧНО ИМАЈУ ЦЕНУ
Тешко је поверовати да врх странке не види шта се дешава. СПС не толерише лако јавно одступање од своје политике. Двојица чланова искључена су 2020. због учешћа на протестима, а Петар Шкундрић смењен је са места саветника.
Ружић је 2025. био суспендован са страначких функција због одласка на протест. Та мера је у међувремену истекла и функције су му враћене, док након његових нових изјава није јавно објављена нова дисциплинска мера.
То не доказује договорену игру, али показује да Ружићево присуство има политичку вредност коју СПС не жели да изгуби.
ЧЕТИРИ ОДСТО КОЈА МОГУ МНОГО ДА ВРЕДЕ
Истраживања која СПС смештају око четири одсто не гарантују му улогу одлучујућег фактора. Странка најпре мора да пређе цензус, а затим и да распоред мандата буде такав да без ње ниједан блок нема већину. Али у тесној трци управо неколико процената може одлучити ко формира владу.
Александар Вучић је ову могућност већ назвао покушајем СПС-а да поново буде „кингмејкер“— странка која после избора бира страну. Дачић то одбацује и обећава наставак сарадње са СНС-ом. Ипак, све док у истој странци опстају две супротне политичке поруке, разумно је да бирачи ту могућност имају у виду.
Зато данас није најважније питање да ли је СПС већ изабрао страну. Важније је нешто друго: глас за СПС сигурно јача СПС, али не мора да ојача коалицију коју тај бирач данас има на уму.
Социјалисти покушавају да сачувају могућност да поново одлучују ко ће владати.
