Некада су погрдна имена народима давали непријатељи, освајачи и окупатори.
Данас нам за то више нису потребни други.
Сами смо почели да вређамо једни друге.
Једни су „ћаци“. Други су „блокадери“. Трећи су „сендвичари“, „ботови“, „крезуби“, „издајници“, „фашисти“…
А онда заборавимо да иза сваке од тих речи стоји човек.
Можда наш пријатељ. Рођак. Кум. Комшија. Колега.
Можда сопствени отац или мајка.
Због политике смо дошли дотле да људе са којима смо одрастали, славили славе, крштавали децу, ишли на свадбе и сахране понижавамо зато што гласају другачије од нас или другачије гледају на протесте и блокаде.
И ту би требало да поставимо питање много важније од тога ко је за власт, а ко против ње:
Како ћемо једни пред друге када све ово прође?
И, за оне који верују:
Како ћемо сутра пред Бога?
КАДА ЧОВЕК ПОСТАНЕ ЕТИКЕТА
Када некога назовемо „ћацијем“, „сендвичарем“ или „крезубим“, више не морамо да размишљамо зашто тај човек подржава власт.
Када некога назовемо „блокадером“, „издајником“ или „страним плаћеником“, више не морамо да се питамо зашто је изашао на улицу.
Етикета је једноставнија од разговора.
Она нам омогућава да другу страну више и не слушамо.
Човек са својим разлозима, страховима, искуством и уверењима постаје само — „један од њих“.
А када некога више не посматрамо као човека, много лакше га је увредити, понизити и мрзети.
УВРЕДА НИЈЕ ДОБРА САМО ЗАТО ШТО ЈЕ „НАША“
Наравно да ове речи нису настале без разлога.
Политичари годинама деле грађане. Медији од политичког сукоба праве представу. Друштвене мреже награђују најгласније и најагресивније. Провокација постаје средство политичке борбе.
И једни и други умеју да провоцирају.
Провокација не оправдава увреду. Али објашњава како смо до ње дошли.
То, међутим, не значи да су све политике исте нити да сви носе исту одговорност.
Власт има већу моћ и зато мора да трпи оштрију критику. Опозиција мора да одговори шта нуди као алтернативу. Протести и блокаде могу да се подржавају или критикују.
Све је то нормално.
Али постоји разлика између:
„Не слажем се са тобом“
и
„Ти си глуп, продат или издајник.“
Прво је политика.
Друго је понижење.
А ШТА АКО СУ „ОНИ“ НАШИ?
Замислите да вам отац подржава власт, а дете иде на протест.
Ко је онда непријатељ?
Отац или дете?
Шта ако вам је кум „ћаци“, брат „блокадер“, а најбољи пријатељ гласа потпуно другачије од вас?
Хоћете ли због тога престати да их волите?
Србија је мала земља.
Немамо толико људи да можемо половину народа прогласити будалама, а другу половину издајницима.
Када све прође, мораћемо поново да живимо једни поред других.
ПОЛИТИКА ЋЕ ПРОЋИ. ЉУДИ ЋЕ ОСТАТИ.
Треба вам свега два минута.
Данашњи политичари једног дана више неће бити на власти.
Протести ће се завршити.
Доћи ће нови избори, нове странке, нови лидери и нови сукоби.
Људи због којих се данас свађамо можда за десет година више неће бити ни важни.
Али ваш брат ће и даље бити ваш брат.
Кум ће остати кум.
Отац ће остати отац.
А пријатељство које смо уништили због политике можда се никада неће вратити.
Зато, пре него што некога назовемо „ћацијем“, „блокадером“, „сендвичарем“ или „ботом“, можда би требало да се запитамо:
Да ли бих тако назвао човека кога волим?
Ако је одговор не — зашто мислимо да је у реду тако назвати туђег оца, мајку, брата или дете?
Србија не мора да мисли исто.
Не треба ни да мисли исто.
Али морамо поново да научимо да се не мрзимо зато што мислимо различито.
Јер када се све ово једног дана заврши, неће остати питање ко је добио једну политичку расправу.
Остаће много једноставније питање:
Какви смо људи постали једни према другима?
И — како ћемо такви сутра пред Бога?
А ако желите да видите којој од 12 врста „Ћација“ сте најближи — урадите наш сатирични квиз „Који си ти Ћаци?“
