У озбиљној држави власт и опозиција не морају да се воле. Не морају чак ни да се поштују више него што налажу закон и политичка пристојност. Али морају да разумеју једну ствар: држава је старија од њиховог сукоба и важнија од њихове победе.
Србија мора бити изнад партијских подела. То не значи једноумље, нити утишавање критике. То значи да постоји граница преко које политичка борба више не служи држави, већ почиње да је троши.
Данас се код нас готово свако питање прво гледа кроз страначку припадност. Ако нешто уради власт, део људи ће то бранити пре него што провери да ли је добро. Ако исто предложи опозиција, други део ће га одбацити пре него што саслуша аргумент.
Тако држава полако постаје талац својих табора.
Када се људи који су до јуче заједно радили, славили, ишли једни другима на свадбе и сахране почну међусобно мерити према томе да ли гледају Pink или N1, да ли подржавају власт или протесте, да ли су „сендвичари“, „ћаци“, „блокадери“, „издајници“, „ботови“ или нешто пето, политика је престала да буде само борба идеја.
Почела је да одређује и колико ћемо једни друге поштовати као људе.
Политичка етикета је најлакши начин да престанемо да слушамо човека преко пута себе. Чим га сместимо у једну погрдну реч, више не морамо да чујемо његов аргумент.
А управо ту почиње проблем. Не морамо да прихватимо туђе мишљење, али би требало да престанемо да људе сводимо на назив који им је дала супротна политичка страна.
Јер данас је неко „ћаци“, сутра „блокадер“, прекосутра ће се појавити нека нова реч. Странке и слогани ће проћи, а људи којима смо те речи лепили остају наши рођаци, пријатељи, колеге и комшије.
То је превисока цена за политичку расправу.
Јединство није једноумље
Демократији је потребна опозиција.
Власт без озбиљне критике временом постаје самодовољна. Почиње да верује сопственој слици стварности, а критику да доживљава као непријатељство.
Зато треба поздравити сваки покушај власти да грађанима омогући непосреднији начин да укажу на бахатост, нерад или неправду. Платформа „Ко си, бре, ти?“ може бити добар корак у том правцу.
Али њен успех неће се мерити бројем пријава.
Мериће се бројем стварно решених проблема.
Ако грађанин укаже на функционера који је заборавио да је његова функција јавна служба, а систем реагује, онда такав механизам има смисла.
Државни функционер мора да буде по мери оних који су га бирали, али можда још више по мери оних који нису. Јер после избора власт више није власт својих бирача. Она је власт свих грађана.
То је одговорност власти.
Али одговорност постоји и са друге стране.
Опозиција мора да покаже више од незадовољства
Није довољно рећи:
„Ови не знају. Ми ћемо боље.“
Грађанин има право да пита:
Ко сте ви?
Ко ће водити здравство? Ко пољопривреду? Ко енергетику? Ко економију? Ко ће преговарати са Бриселом, Вашингтоном, Москвом или Пекингом?
Шта бисте од онога што је садашња власт урадила наставили?
Шта бисте укинули?
И ко ће за то сносити одговорност?
Власт без критике постаје самодовољна, али опозиција без људи, идеја и решења остаје само незадовољство.
Промена власти није сама по себи политика.
Политика почиње тек онда када знате шта ћете урадити дан после промене.
Држава се не брани тужакањем
Опозиција има право да разговара са европским институцијама, као што то чини и власт.
Али постоји јасна граница између разговора са међународним партнерима и тражења од њих да пресуђују у унутрашњем политичком сукобу Србије.
Када политичка организација од страних институција тражи да не признају резултате избора у сопственој земљи или да спољним притиском мењају унутрашње политичке односе, више се не поставља само питање односа према власти.
Поставља се питање односа према држави.
Власт се може променити преко ноћи. Репутација државе не може.
Србија ће и после сваке промене власти морати да преговара са истим државама, привлачи инвестиције, задужује се, брани своје интересе и тражи савезнике.
Зато политички сукоб у Србији не сме да постане такмичење ко ће успешније да објасни странцима колико му је сопствена држава лоша.
Ако институције не функционишу довољно добро, опозиција мора да их притиска да функционишу: кроз парламент, судове, тужилаштво, протесте, медије, изборе, грађанске иницијативе и сваки други законит облик политичке борбе.
Међународни партнер треба да буде партнер Србије, а не арбитар између њених политичких странака.
Опозиција која жели да сутра води Србију мора већ данас да води рачуна о њеном угледу.
Добро не постаје лоше зато што га је урадио противник
Једна од најгорих последица политичке поларизације јесте губитак способности да признамо очигледно.
Ако је изграђен добар аутопут, он није мање добар зато што га је отворила власт коју не подржавамо.
Ако је закон лош, није бољи зато што га је предложила странка за коју гласамо.
Ако опозиција понуди добру идеју, она не постаје лоша зато што није дошла из Владе.
А када власт погреши, бранити грешку само зато што је „наша“ није патриотизам.
То је партијска лојалност.
Можда нам управо то највише недостаје — способност да кажемо:
Ово сте урадили добро.
Ово сте урадили лоше.
Ово треба наставити.
Ово мора да се промени.
Озбиљна држава не почиње из почетка после сваких избора.
Држава је дужа од једног мандата.
Резултат треба признати, али резултат није бланко чек
Србија се последњих година инфраструктурно променила.
Путеви, пруге, фабрике и велики пројекти не могу се негирати само зато што некоме политички не одговара ко их је реализовао.
Ако је нешто добро направљено, треба рећи да је добро.
Али ниједан километар аутопута није одговор на свако питање у држави.
Грађанин може истовремено да каже:
„Овај пут је добар.“
и
„Ово у здравству није добро.“
Може да подржи економску политику, а да тражи боље школство.
Може да подржава председника, а да сматра да је локални функционер његове странке неспособан.
Може да буде задовољан правцем државе, а незадовољан човеком који ту државу представља у његовом граду.
То није нелојалност.
То је политичка зрелост.
Подршка није бланко чек. Али ни критика није дозвола да се негира све што је урађено.
Нису наши проблеми страначки
Када млади лекар оде из Србије, није отишао само лекар бирача власти или опозиције.
Када село остане без становника, не нестаје село једне политичке опције.
Када дете добије лоше образовање, његову будућност неће поправити чињеница да су родитељи гласали за победника.
Када пољопривредник не може да живи од свог рада или пацијент месецима чека преглед, држава има проблем.
А држава смо сви.
Србија је довољно мала да себи не може да приушти луксуз трајног унутрашњег рата.
Немамо толико људи да можемо половину друштва прогласити издајницима, а другу половину ботовима.
Немамо толико стручњака да можемо да их одбацујемо зато што су „њихови“.
Немамо толико младих да их учимо да је учитељ/наставник/професор добар или лош зато што другачије гласа.
Љубав према свом не захтева мржњу према другом
Нема ничег лошег у томе да Србин воли свој народ, историју, цркву, заставу и државу.
Али љубав према свом не захтева мржњу према другом.
Патриотизам који може да постоји само док имамо непријатеља веома је слаб патриотизам.
Много је теже волети Србију тако што ћемо захтевати да буде уређенија, образованија, богатија, праведнија и пристојнија.
Национални интерес није да наша страна победи у телевизијској расправи.
Национални интерес је да земља буде боља када је предамо следећој генерацији него што је била када смо је добили.
Не морамо да мислимо исто
Политика не захтева да се око свега сложимо.
Можемо да се не слажемо о власти.
О Европској унији.
О Косову.
О економији.
О медијима.
О историји.
Али можемо да се сложимо да човек који мисли другачије није због тога мање вредан.
Можемо да се сложимо да закон треба једнако да важи за наше и њихове.
Можемо да се сложимо да добар резултат треба признати без обзира ко га је направио, а грешку критиковати без обзира ко ју је направио.
И можемо да се сложимо да ниједна партија нема монопол на Србију.
Србији не треба мање различитих мишљења. Треба јој мање непријатеља међу људима који различито мисле.
Власти ће долазити и одлазити.
Странке ће мењати лидере, савезнике и програме.
Данашњи политички противници сутра ће можда седети за истим столом.
А нама ће остати иста земља.
Зато можда најважније питање није ко је данас победио у политичкој расправи.
Најважније је:
Какву Србију остављамо када се расправа заврши?
